Oтворена изложба „Ликовна колонија Сретен Стојановић

In: Актуелно

Феномен ликовне колоније на нашим просторима није нов. Окупљања умјетника, најчешће сликара, приликом којих дијелећи простор – најчешће негдје у природи и дислоциран од гужве, поготово градске, и вријеме (недељу до двије дана) заједнички стварају размјењујући лична искуства. Резултати тих активности нису само одређен број ликовних радова који остају домаћину колоније, већ и нова искуства и познанства које сваки од учесника (од)носи са собом, а која иначе нису у прилици да стичу свакодневно унутар зидова својих атељеа.
Ово је прилика да поменемо и прву и најстарију (још увијек активну) ликовну колонију на Балкану, а основану на иницијативу Надежде Петровић, 30. јула 1905. године у селу Сићеву код Ниша, у живописној Сићевачкој клисури. Том приликом су уз Надежду Петровић ту боравили и стварали Фердо Весел, Рихард Јакопич, Пашко Вучетић, Иван Грохар, Емануел Видовић и Иван Мештровић.

Ова наша колонија носи име Сретена Стојановића, вајара, сликара, професора, академика, рођеног у Приједору 2. фебруара 1898. године као четврто од деветоро дјеце проте Симе Стојановића. Поријеклом предодређен страдалништву, а темпераментом бунтован, након силом прилика и игром историјских околности одлежане робије (послије видовданског атентата) под јармом аустро-угарске окупације, Сретен одлази на студије вајарства код Франца Целезног и Станислава-Романа Левандовског у Беч. Великог дара, бистрог ума („Ја сам знао шта је фигура, глава, дрво, камен, патина итд. Знао сам да са цртежа претварам у пластику.”), већ након годину дана проведених у Бечу одлази у Париз код Антоана Бурдела, гдје проводи наредне три године студирајући и учествујући активно у умјетничком и друштвеном животу тадашње свјетске умјетничке пријестолнице. Након изложби у Паризу (Јесењи салон, Салон независних, Национални салон) слиједе Сретенове изложбе у Београду, Загребу, Сарајеву, Лондону, Барселони, Риму, Ротердаму, Москви, Венецији (Бијенале 1954). Чувене су његове монументалне скулптуре-споменици: споменик Карађорђу на Врачарском платоу и споменик Његошу испред зграде Филозофског факултета у Београду, као и споменик Младену Стојановићу овдје у Приједору, испред зграде Градске управе.

Осим Сретеновог имена, Приједор се поноси и првим академски образованим сликарима из Босне и Херцеговине који су ту рођени – Перо Поповић (1881-1941) и Тодор Швракић (1882-1931), обојица школовани на Ликовној академији у Прагу. Низ сликара рођених у Приједору се наставља преко Драгутина Митриновића, Милана Четића, Слободана Гарића… све до Радована Крагуља, Бранка Миљуша, Љубомира Стахова, Предрага Марјановића, Младена Карана, Весе Совиља, Зорана Бановића, умјетника који су и сами били учесници ове колоније, основане 2005. године. Дакле, Приједор већ својим историјским насљеђем бременитим релативно великим бројем умјетника рођених у овом малом граду на крајњем сјеверозападу Босне и Херцеговине, имао је све предиспозиције да се ту зачне и опстојава ликовна колонија која ће поред њих угостити и велики број њихових колега из окружења.

Мјесто одржавања колоније нуди веома инспиритиван садржај: планина Козара љепотом свог пејзажа, а у овом случају можда још и више је близина споменика – монументалног бетонског мегалита аутора Душана Џамоње – оде слободи, отпору, тежњи ка небеским висинама. Као што суштина Џамоњиног велелепног споменика није само у његовој огромној маси која се ритмично успиње ка небу, већ можда и више у свјетлости коју исијавају блиставе вертикале алуминијумских ламела исполираних до високог сјаја, тако је и, чини ми се, највећи квалитет ове колоније у самој потреби њеног постојања – у тој вертикали свјетлости духа који тражи пут да се оваплоти, а један од начина је свакако и путем умјетничког стваралаштва.

Овом изложбом није било могуће обухватити све умјетнике који су боравили и стварали на Мраковици током ових шеснаест година постојања колоније. Ограничени простором, посјетиоцима Музеја Козаре у Приједору понудили смо само један дио збирке из нашег депоа, у нади да ћемо пружити бар дјелимичну слику активности ове, за наш град веома значајне културне манифестације.

Алекса Милић, кустос МК