Шездесет година од смрти Сретена Стојановића

Поводи: Шездесет година од смрти Сретена Стојановића (1898-1960)

MA Ведрана Адамовић, виши кустос

Ове године Музеј завршава публикацију која ће се бавити мање познатим,  дијеловима из живота Младена и Сретена Стојановића, а посебно периодом 1914-1918. Значај рада у томе је већи јер се ове, 2020. године навршава и шездесет година од смрти Сретена Стојановића. Овом приликом подсјећамо на значајне тренутке из живота и рада нашег великог умјетника.

I

Фрагменти из живота Сретена Стојановића

Велеиздајнички ђачки процеси – суђење тузланској групи у Бихаћу 1915.

Није случајно Тугомир Алауповић, један од директора тузланске гимназије још 1895. примјетио да у БиХ расте подмладак који ће држави задати страшног посла. Младен Стојановић стигао је у Тузлу из Сарајева, након завршеног другог разреда и ту наставио школовање са млађим братом Сретеном од школске 1908/09. године. Знајући шта за дјецу значи школа и образовање, прота Симо Стојановић је ријешио да му синови заврше гимназију, а кћерке учитељску школу.

Ђачке организације почеле су се оснивати по средњим школама широм земље, интензивније након анексије 1908. с циљем упознавања са словенском литературом, да би већ 1911-1912. доживјеле извјесне промјене. До тада чисто литерарне, омладинске организације по средњим школама добивају револуционарни карактер и због околности дјеловања постају тајне. Ђачко друштво у Тузли све од првог помена 1904. године па до априла 1914. било је састављено искључиво од Срба и неколико Срба муслимана. Након тога, свега два мјесеца прије атентата у друштво улазе и Хрвати, њих четворица. Самим тим, у ранијој литератури познат термин, српско – хрватска револуционарна омладина, када је ово друштво у питању, није у потпуности прихватљив, јер није истински утемељен.  Хрвата и муслимана било је тек у незнатном броју. Разлози њиховог приласка Србима такође су различити, од посве практичних, ради бољег разумјевања словенске литературе пред матуру па до оних пикривених  и срачунатих – идеолошких.

Гимназија у Тузли у то вријеме је једно од најјачих упоришта “младобосанаца” па се Младен ускоро среће са Радивојем Ђурановићем и Васом Чубриловићем. Доласком у Тузлу почиње бунтовни пут браће Стојановића који ће због својих веза са сарајевским атентаторима као чланови тајне ђачке организације и „Народне одбране“ бити осуђени на робију и у затворима провести наредне три године. Стојановићи су  јасно показивали своје незадовољство, бранећи српски језик и своје поријекло у мноштву преузетих страних ријечи и погрешних интерпретација. Због учешћа у ђаћком штрајку 1913. Сретен је био онемогућен да настави школовање у тузланској гимназији. По савјету директора Здунића било му је предочено да би било најбоље да напусти гимназију, јер ће у супротном бити протјеран из свих гимназија у Аустроугарској монархији. Иако је у Београду од јануара 1914. године, активно прати рад својих пријатеља у Тузли.

Послије атентата, Аустријанци су несмотреношћу дошли до спискова родољуба из БиХ, који су били уписани у „Народну одбрану“ и убрзо су отпочела хапшења и тзв. велеиздајнички процеси. Осим појединачних прогоњења и искључивања ученика вођено је, поред процеса за непосредне учеснике сарајевског атентата, још шест групних процеса против ученика, 1915. године, од којих су неки трајали по више дана. Међу тим процесима је и овај Тузлански процес, познатији као Процес Тодору Илићу и другима, иако је расправа одржана пред окружним судом у Бихаћу од 13. до 30. септембра 1915. године. Посебно се Младену и Тодору Илићу замјерало толико тога, на првом мјесту то сто чланови „Народне одбране“ и као такви, упућени у циљеве и задатке наведене организације били на комитским курсевима код војводе Вука све у циљу силовитог отргнућа БиХ од Монархије, као и блиским контакти са атентаторима. Младена је оптужница даље теретила за оснивање тајног друштва, извођење забрањених пјесама, распршивање мржње против припадности Босне и Херцеговине Аустроугарској монархији и слављење атентата кроз величање рођења нације у крви и свих ранијих атентатора посебно Жерајића у писменом манускрипту. У манускрипту који је нађен приликом преметачине собе изнио је сву тежину и проблематику националне борбе. Било је то визионарско виђење – Манифест будућег уједињења јужних Словена, и генерални доживљај сарајевског атентата кроз мисли једног осамнестогодишњака који никад није крио свој став. Управо ту проналазимо и једно од првих спомињања назива „Млада Босна“. Слично је било и са Сретеном.[1] Оптужница је теретила њих тридесетчетворицу. Од смртне казне Младена је спасила малољетност. Добио је шеснаест година робије, а Сретен десет. Тодор Илић једини је био осуђен на смртну казну, која му је послије замјењена двадесетогодишњом тешком тамницом.

Робијали су у „Црној кући“ бањалучкој, „Кули“ бихаћкој, и „Стакленој кући“ зеничкој. Међутим и ту они не престају да стварају: прво, шаљиви лист „Мала Паприка“ а касније и „Алманах“. Младен посебно тешко подноси тромесјечно тамновање у Стакленој кући, гдје им је ускраћен сваки контакт и разговор поред већ тешких услова боравка. За Сретена је то период када уз своју несаломљиву снагу потврђује и несвакидашњи талент за резбарење. Већина осуђених омладинаца помилована је 17. августа 1917. године на рођендан цара Карла. Сретен завршава у Другој босанској регименти у Лебрингу, а Младен је поштеђен због повреде задобијене у Зеници. Активно учествују помажући успостављању власти док непристигне српска војска, 21. новембра 1918. године. Убрзо обојица браће Стојановић кренули су даље, да надокнаде изгубљено, пут Загреба, Беча и Париза. Младен ће се вратити у Приједор 1929. године, а Сретен[2] остаје у Београду све до своје смрти 1960. године.

II

Оптимизам прије свега

Сретен се убрзо преселио у главну зграду, гдје је радио у столарској радионици правећи кутије за дуван и накит. Био је главни мајстор, резбар, и то му је доносило неке олакшице код стражара. Већ тада се видјело да је изузетно талентован. У затворској радионици Сретен израђује ражличите дуванске кутије од дрвета, једну са посебном љубављу чува са мотивом сељачког кола, неслутећи да ће га управо њена љепота и умјетнички талент с којим је израђена довести у окриље породице др Ђурице Ђорђевића која ће га финансирати током школовања у Бечу и Паризу. Касније, током 1917. године у једном јављању из Лебринга, Сретен потпуно одаје своју основну животну филозофију, бити позитиван, непоколебљив и бринути за друге. Тада породици поручује: „Глупо би било кад би ви могли и помислити да сам ја пао у меланхолију. То је за мене нешто у злу не постојеће, јер докле год ја у злу будем дотле ћу ја бити весео и расположен, а у добру се човјек може и разбацивати. Ја сам одлично расположен, то ми показују и образи. Ништа се ви за мене не брините јер ме то највише љути“. И сада је лако замислити „ову оптимистичку природу како непосредно комуницира са људима,како им постаје близак и драг“.[3]У умјетности Сретен „није тражио нову форму, никада нови свет, већ свој свет свој израз заснован на људском доживљају и откривању живота“.[4] У својим биљешкама из затворских дана, Божидар Томић га описује овако: „Сретен Стојановић, складне грађе, висока раста, пошто се ослободио у лицу пуноће меса, увек жовијалан, ведар и насмијан, нехатно је млатарао рукама и ногама, понесен неким неодољивим уметничким визијама. Он је с највише лакоће и отпора подносио зеничку тортуру, да кроз њу дође до откровења и сазнања својих творачких моћи. Без сумње унутрашње патње појачавале су његову душевну јачину“. [5]

III

О години подизања споменика др Младена Стојановића у Приједору

На основу неколико писама Сретена Стојановића имамо прилику да сазнамо околности око подизања споменика др Младена Стојановића у Приједору и планирани термин подизања истог.

Из Сретеновог писма, написаног Градском комитету КП БиХ Приједор, уочава се да се Сретен радова око израде фигуре за споменик прихватио још у децембру 1949. године напомињући да је неће моћи завршити прије 1. маја, с тим да би до Дана устанка у БиХ 1950. године требала бити готова. Међутим, из нешто каснијих писама упућених Сретену Стојановићу, сазнајемо непознате околности које су одложиле подизање споменика. Неажурност тадашњих надлежних власти довела је до тога да се откривање споменика морало помјерити са планираног 27. јула на 29. новембар 1950. године. Камена коцка за постамент која је требала да се постави на раније одабраном мјесту, као и радови око уређења простора око споменика нису завршени на вријеме. Ипак, евидентно је да је то знатно раније него што се наводи у поменутим публикацијама (1952. и 1954. године) и да је фигура (споменичка скулптура) у јулу 1950. године већ била послата у Приједор. Да ли је тада била и постављена?

Ни Музеј Козаре нити СУБНОР Приједор не посједују фотографије са откривања споменика др Младену Стојановићу. Вјерујем, да их, ипак има неко од грађана Приједора који су тада присуствовали овом догађају. У каснијим писмима упућеним Сретену Стојановићу од Здраве Стојановић из Приједора, исте оне која га у писмима из 1950. извјештава о пропустима у организацији радова, нема више никаквог помињања споменика у било којем контексту.[6] На основу наведеног, могуће је претпоставити, да је питање подизања споменика већ било ријешено, поменуте 1950. године.

Коначно, тачност ове претпоставке потврдио је и краћи чланак из „Гласа“ који у броју од 15. децембра 1950. најављује да: „На прослави Дана југословенске армије, народ Козаре и града Приједора откриће споменик Народном хероју Младену Стојановићу. Статуу овог споменика, који показује Младена – борца који позива народ Козаре на устанак, израдио је Младенов брат – наш познати вајар Сретен Стојановић. На мјесту гдје је подигнут споменик фронтовци Приједора засадили су саднице будућег градског парка“.[7] У наредном броју „Гласа“који је изашао на сам дан откривања споменика, петак, 22. децембра 1950. простор је био резервисан за друге важније теме.  

Поменуте околности око подизања споменика омогућавају потпуније сагледавање самог догађаја у контексту културе сјећања и памћења, посебно ако се узме у обзир важност лика и дјела др Младена Стојановића. Због непотпуног историографског приступа годинa постављања споменика у континуитету je нетачно навођена.

Београд, 29. XII 1949.

Градски Комитет КП БиХ

                                                              ПРИЈЕДОР

Драги другови,

            Примио сам ваш акт бр. 328. од ове године у коме ме извештавате да желите подићи споменик народном хероју Младену Стојановићу са жељом да пронађем мајстора и да вам јавим цену постоља.

            У вези са овим ја сам разговарао Претседником владе БиХ другом Пуцаром – Старим и сложили смо се да се споменик подигне. Он је сам заинтересован. Израду споменика ћу преузети ја. Што се тиче места ја ћу до пролећа доћи у Приједор да би одредили место за споменик. Цена споменика биће око 200.000 – 250.000 то је цена коштања ливења у бронзи, израда постамента, гипс и помоћ коју ћу узети за рад, а ја не тражим никакав хонорар. Фигура ће бити око два метра у бронзи, а постоље до два метра.

            Само што споменик неће бити до 1. маја, али ће до Дана устанка бити готов, са тим се и друг Стари слаже.

            Јавите шта мислите о овом што пре, а за детаље можемо накнадно да говоримо.

Смрт фашизму – слобода народу

Срдачан поздрав

Потпис


[1] СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ дјелом под А/3 злочинство велеиздаје из чл.111б кз; дјелом под Е.) злочинство сметања јавног мира из чл. 142а кз,  дјелом под Ц.) злочинство сметања јавног мира из чл. 142ц кз. и поступак против јавног мира и реда диоништвом у тајном друштву из чл. 314, 315а и 316ц кз; те дјелом под Е.) злочинство сметања јавног мира из чл. 142а кз, (…) ; У погледу личне кривице потребно је навести и ово: „ Сретен Стојановић (оптужен ради факта А/3, Ц и С. оптужнице) ступио је у тајно друштво још године 1911/12. а кад је љети 1913. друштво обновљено, изабран је за друштвеног тајника, па се с тога мора рећи, да је при самоме оснивању друштва 1913. судјеловао. Дакако да је долазио на предавања друштвена и сувише се истицао на ширењу српства међу муслиманском омладином, јер је хватао на улици ђачиће и натуривао им „Истину“ у пропагандистичке сврхе, како ће се то још касније доказати. То све дјеломице сам признаје, а дјеломице је и свједоцима доказано. И оптужениково интересовање за друштво кад је године 1914. био у Београду као и каснији рад његов, када је отишао из Тузле (његова писма прије цитирана) упућују на то, да је оптуженик био пропагатор велико-српске мисли. То је све у свему довољно, да се суд увјерио да је оптужени знао за циљ друштва од године 1911-13, да је у друштву 1911/12. учествовао, а друштво од г. 1913. и помогао основати у намјери о каквој је ријеч у чл. 142 кз. дакле да је крив злочинства сметања јавног мира из чл. 142 ц кз“.

[2] Након мобилизације кратко је био распоређен у Другу босанску регименту у Лебринг код Граца, а када је ослобођен војне обавезе захваљујући др Ђурици Ђорђевићу и његовој супрузи Кристи, креће пут Беча да учи усавршавање у дрворезу код поштованог мајстора декоративне скулптуре Чеха Франца Целезног, и моделовање бисте код пољског вајара Станислава – Романа Левандовског. Убрзо прелази у Париз, центар умјетности и уписује се у „Grande Chaumiere“ на вајарску класу код великог Емила Антоана Бурдела, својевремено Роденовог помоћника. Проводећи љето 1919. у Приједору, прије одласка у Париз ту ствара двије бисте, најрепрезентативније међу његовим каснијим ремек – дјелима: портрет оца и портрет мајке (1920)  са којима учествује на својој првој париској изложби у Националном салону 1920. године. У Београд се враћа крајем 1922. године. Од 1925. у браку је био са супругом Јеленом, са којом је стекао кћерку Јованку. Са групом интелектуалаца из Краљевине СХС посјетиће 1927. године поводом прославе десетогодишњице Октобарске револуције Русију, коју је увијек сматрао за нешто „веће, љепше и свакако православније“. Послије ће објавити и своје „Импресије из Русије“. Од оснивања „Српског културног клуба“ 1937. до краја у капитулацији 1941. био је његов члан. Други свјетски рат провео је у Београду и селу Грабовцу гдје се сколонио од могућих прогона и бомбардовања. Умјетнички опус Сретена Стојановића може се подијелити на три периода – Први период, Скулптура стилизације 1919-1928, који се одвија у двије фазе: а) фаза ваљка, као период истраживања, обухватајући париске радове 1919 – 1922. и б) фаза објективних, дрвених рељефа антимештровићевског карактера. Даље, према дјелима овај период је био подјељен на епоху стилизације и прелазни процес. Други период насловљен као Реализам 1929-1944. такође се дијели на двије фазе: а) прелазну 1919 – 1934. и б) зенитну 1935-1944. Трећи период означен као Романтика 1945-1960. са своје двије фазе: а) херојски романтизам 1945-1952. и б) епска монументалност 1951-1960. Споменик брату Младену Стојановићу, народном хероју и револуционару, Сретен је завршио 1950. године када је и откривен испред зграде тадашње општине Приједор, 22. децембра исте године. Учествовао је на многобројним колективним и самосталним изложбама, био је професор и декан Ликовне академије у Београду, дописни члан САНУ од 1950, а редовни од 1959. године. Поред вајарства успјешно се бавио и сликарством али и графиком и ликовном критиком. Уз наведено био је народни посланик, предсједник Народног фронта Београда, секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, предсједник УЛУС-а, уредник часописа „Уметност“, покретач едиције „Сликари и вајари“. Умро је у Београду 29. октобра 1960. године. (прим.В.А)

[3] Љ. Порчић, Д. Миловановић, Каталог изложбе Сретен Стојановић , Београд  2013, 44.

[4] Исто, 20.

[5] Б. Томић, Стаклена кућа, Из тамничких бележака, у: Венац, књ..XVIII, св. 2, Београд 25. октобар 1932,108.

[6] Та писма су датирана на 23. март 1951. и 25. април 1952. године; Значајно је напоменути да Сретен Стојановић тих година много ради и свакако да је био заокупљен израдом нових скулптура: вожда Карађорђа Пертовића која је изливена 1951. (бронзана скулптура, висока три метра и 20 цм постављена тек 1984) и велике монументалне скулптуре Петара II Петровића Његоша изливене 1952. године (постављенe 1994. године на Академском платоу испред Филозофског факултета).  (прим.В.А)

[7]„Glas“, Organ oblasnog odbora narodnog fronta, br. 72 (328), god. VII, 2 ; исто, br. 62 (318), god. VII, 2. Већ у септембарском броју „Глас“ у чланку „За културнији изглед наших градова“, извјештава да је у Приједору  „Градски народни одбор подузео мјере за подизање парка и споменика, за подизање пијаце и засијавање зелених површина“.

Add Comment