МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ – „ЧОВЈЕК КАКВИ ЋЕ ЉУДИ ТЕК ДА БУДУ“

Седмог априла 1896. године, роди се прво мушко дијете у кући православног свештеника Симе и попадије Јованке Стојановић, који су већ имали двије кћерке, Георгину и Персиду. „И роди ми се син Младен…“ записао је прота Симо у Свето писмо, гдје je биљежио све важне датуме.

Основну школу завршио је Младен у Приједору, свом родном граду. Послије тога, два разреда Гимназије завршио је у Сарајеву, а затим, да би био са братом Сретеном, прешао је у Тузлу, гдје је наставио школовање. Гимназија у Тузли је била у то вријеме најјаче упориште „младобосанаца“ и ту се Младен срео са Радом Ђурановићем, Васом Чубриловићем и Тошом Илићем. Анексија Босне и Херцеговине, која је услиједила 1908. године, била је велико разочарење за све. Међу таквима су била и дјеца проте Симе, који је борећи се за школску и просвјетну аутономију остао њима највећи узор у слободарским идеалима. На великој сцени јавног, културног  и политичког живота појављује се „Народна одбрана“, организација која је настала као српски одговор на аустријску анексију БиХ. Младен је постао члан ове организације  1912. године. Из Тузле је прешао у Београд, гдје се срео са припадницима „Младе Босне“ – Гаврилом Принципом, Мустафом Голубићем и Недељком Чубриновићем, одакле је отишао у Врање и завршио „комитски курс бацања бомбе и пуцања из пушке и пиштоља“. То је био почетак невоља за тузланску напредну омладину и њихову „Тајну ђачку организацију“, која се ослобађала националистичких оквира и постајала југословенска омладинска организација. Крајем 1913. и почетком 1914. године, Тошо Илић постао је предсједник, а Младен Стојановић подпредсједник ове организације. Све ове активности и контакти са Младобосанским покретом послужили су аустроугарским властима да похапсе све сумњиве након атентата у Сарајеву, када је убијен аустроугарски престолонасљедник Франц Фердинанд. Ухапшена је читава група, тридесет и четири ђака из тузланске гимназије, а међу њима и браћа Стојановић. Истрага у тузланском затвору трајала је шест мјесеци, а Младен са осамнаест година, иако по тадашњим законима малољетан, добио је шеснаест, а Сретен десет година затворске казне. Одатле су пребачени у Бања Луку, у Црну кућу. Из тог затвора су Младен, његов брат и група тузланских омладинаца, убрзо пребачени у Бихаћ, затвор Кула, a на крају у затвор у Зеници. Тих ратних година, од 1914. кућа Стојановића је стално била под присмотром, док је проти Сими било забрањено и кретање. Касније је сестра Георгина обилазила браћу у зеничком затвору, гдје су сви били подвргнути тешком режиму боравка у самици. Помиловање је стигло након двије године, амнестирани су у јесен 1917. године. У свом Приједору, браћа Стојановић, дочекани су свечаношћу на жељезничкој станици.

По завршетку рата, Младен Стојановић у жељи да помаже људима, одлучио се за студиј медицине у Загребу, гдје је и дипломирао 1925. године. Поред интереса за своју струку, имао је и многа друга интересовања – за књижевност, науку, политику, спорт… Био је изузетно образован и свестран. „Привлачност и чар Младенове личности и утицај који је он вршио на људе, долазили су добрим дијелом и од његове рјечитости. Младен је био елоквентан човјек у правом смислу ријечи. Његов природни говорнички дар срећно је допуњавао његово широко образовање. Зато је он могао вјешто да импровизира ма о чему… У обичном разговору с њим, човјек је могао запазити… нечег поетског, неке бриљантности, па ипак, све је то остајало једноставно и јасно“. Много времена је проводио и у својој библиотеци, која је била препуна како стручне литературе, тако и књига из разних других области. Био је веома добар познавалац пет страних језика – француског, њемачког, руског, италијанског и енглеског.

Стажирао је у Закладној болници у Загребу, а затим у болници на Кошеву у Сарајеву. Године 1928. отишао је у Ложишће на Брачу, гдје је након двогодишње праксе, обављао прву самосталну љекарску дужност. У Приједор се вратио почетком 1929. године, да би био уз мајку након очеве смрти. Те године је отворио ординацију у приземљу породичне куће. Постао је прави народни љекар и велики хуманиста, отворен и срдачан према свима. Многе је лијечио бесплатно и био увијек спреман да помогне, о томе свједоче и сачуване бројне захвалнице тих људи. Брзо је постао једна од најомиљенијих личности града. Дружио се са бројним суграђанима, основао је и тенис клуб у Приједору, који и данас носи његово  име. „Отмен, веома привлачне појаве, плијенио је својом спољашњошћу, једнако као и својом непосредношћу“. Тако је један од најбољих описа доктора Младена дао његов савременик и школски колега, доктор Мидхат Шамић, у монографији приједорске гимназије. Он каже: „Младен Стојановић био је, још прије Другог свјетског рата, једна од најмаркантнијих и најпопуларнијих личности Крајине. Својом појавом, својим широким интересом и образовањем, особинама срца и ума, културом понашања, својим прогресивним идејама, својим идеализмом, он је знатно одскакао од других, не само у Приједору, гдје је боравио, него у читавој Босанској Крајини. Тако је улога иницијатора и вође народног устанка, и назив народног хероја, који му је касније дат, природна посљедица, особина његове снажне, богате и занимљиве личности.“ Био је ожењен Миром Радетић и са њом је пред сам рат добио сина, Војина, који и данас живи у Дубровнику.

Од 1936. године био је и доктор рудника Љубија. Активно је подржао и штрајк љубијских рудара 1940. године, који је био једна од највећих акција радничке класе, гдје се удовољило условима радника. Исте године је др. Младен примљен у чланство Комунистичке партије и са таквим увјерењима дочекао је и долазак фашизма и ратних неприлика. Велико огорчење народа против туђинске власти и усташке страховладе која је услиједила, изазвало је бројне акције на ширем простору Поткозарја 30. и 31. јула 1941. године, које су и означиле почетак устанка на Козари. Ускоро су њемачке власти ухапсиле и прве таоце у Приједору, међу којима се налазио и доктор Младен Стојановић. Али је он, захваљујући својој сналажљивости, искористио несмотреност стражара и подметнуо пожар у затвору, па побјегао на Козару. Неколико дана касније, на Партијском савјетовању 25. јула 1941. године, у селу Орловци код Приједора, повјерена му је дужност руководиоца устанка на Козари.

Људи су му вјеровали, цијенили га и поштовали, па му се због његовог искуства и ауторитета прикључио велики број устаника. У периоду, од  31. јула до половине августа 1941. године, формирани су одреди на Козари који су прилично ојачали и наоружали се отетим оружјем од непријатеља. Та непрекидна активност козарских партизана постала је пријетња и за тзв. НДХ. Под вођством Младена Стојановића, партизанске снаге организоване у Други крајишки НОП одред, 5. децембра 1941. године, уништили су јако упориште на Мраковици. Била је то најзначајнија акција и највећа побједа Козарског одреда од његовог оснивања. Након тога, пољуљани морал становништва се, послије непријатељске офанзиве подигао, као и вјера у побједу. Убрзо је вијест о  храбром команданту доктору стигла и до непријатеља, па су усташке власти уцијениле главу др. Младена, сматрајући га веома озбиљним и опасним противником. Почетком 1942. године, Младен Стојановић отишао је у Подгрмеч, да би учврстио партизанске снаге и пренио искуства свога Другог крајишког одреда, који је био најорганизованији. А онда, као начелник Оперативног штаба за Босанску Крајину, прешао је са козарском пролетерском четом у централну Босну, да снагом свог ауторитета сачува јединство народа у заједничкој борби против непријатеља. Убрзо послије тога, у сукобу с четницима, Младен је рањен. Након неколико дана лежања у болници, у Јошавци код Челинца, априла 1942. године је убијен. Доста је контраверзних детаља око његовог трагичног краја. Судионици овог догађаја дали су различите изјаве на суђењу, избјегавајући било какве коментаре, чак и много година касније. Када је убијен, доктор Младен је имао 46 година и већ је био легенда. Његов, Козарски партизански одред, бројао је тада преко 3.500 добро наоружаних бораца и спадао међу најјаче и најбројније партизанске одреде у Југославији. Деветнаестог априла 1942. године, одред  је добио Младеново име. Народним херојем проглашен је 7. августа 1942. године. Његови посмртни остаци пренесени су у Партизанско гробље на Уријама, у Приједору, 1961. године.

У његовом родном граду, послије рата, Младену је подигнут споменик, дјело његовог брата, познатог вајара Сретена Стојановића. Успомена на њега и његову породицу чува се и данас у Приједору, у Спомен кући породице Стојановић. Колико је овај легендарни доктор и командант био омиљен у народу свједоче и многобројни називи улица, школа, болница, културно-умјетничких друштава, које носе име др. Младена Стојановића. О овој снажној и оригиналној личности испјевано је много пјесама и испричано много прича. А, све о Младену Стојановићу рекао је књижевник и његов пријатељ из студентских дана, Густав Крклец, само једном реченицом: „Младен је човјек какви ће људи тек да буду“.

                                                                                                   Наташа Тошановић, кустос историчар

Литература:

  1. Раде Башић: „Доктор Младен“, Национални парк „Козара“, Приједор, 1977 .год.
  2. Бранко Петрановић: „Историја Југославије 1918-1978“, Нолит, Београд, 1981. год.
  3. Др. Мидхат Шамић: „Сјећање на Младена Стојановића-Приједорска гимназија 1921-1981“, Приједор, 1981. год.
  4. Младенко Саџак: „Портрет Симе Стојановића“, Филозофски факултет, Бања Лука, 2003. год.
  5. Др. Миливој Родић: „Записи протином руком“, Свет књиге, Београд, 2006. год.
  6. Раде Башић: Љубијски рудари“, Приједор, 1988. год.
Породица Симе и Јованке Стојановић
Младен Стојановић
Доктор Младен
Др Младен у својој ординацији
Доктор Младен у својој библиотеци
Младен са мајком
Младен Стојановић са сином Војином
Тениски клуб у Приједору, 1938. године
Младен Стојановић са члановима Народне одбране
Кућа породице Стојановић (некад)