Кад неко, ко не ради у музеју, размишља о раду у музеју може доћи до закључка  да је то или интересантан или досадан посао.  Који закључак ће извести зависи од тога колико је неко упознат са радом у музејима, као и од интересовања која има тај неко. Ако имате жељу и потребу да сазнате шта се чува,обрађује, излаже, обично у великим зградама, онда ћете наћи начин и вјероватно дознати много тога о неком музеју, збиркама, радницима итд. Ипак, ма колико били упорни, тешко да ћете, сазнати баш све о томе шта се чува у једном музеју. То је зато што се неки експонати, као дијелови неке цјелине не излажу док се не сакупи цјелина, а неки од њих никад не буду комплетирани потребним дијеловима. Понекад се догоди да примјерци неопходни за формирање цјелине или комплета нестану, поготово ако су од материјала који је подложан пропадању: дрво, тканина… У музејима се не чувају реплике и копије. Сваки предмет који стигне у музеј мора проћи процедуру инвентарисања: књига улаза, инвентарна књига за сваку збирку коју посједује музеј, инвентарни картон, фотографија, чишћење, препарација, заштита, одлагање у депо…Све ове радње остају далеко од очију посматрача и заљубљеника у музеје. Пошто стара инвентарна књига у етнолшкаој збирци нашег Музеја има једну „ необичност “ онда осјећам обавезу да све вас упознам са њеним садржајем. Разлог  те „ необичности “ су одлични цртежи урађени обичном графитном оловком у периоду од 1954. до 1965. Претпостављам да је то урађено због недостатка фотоапарата, јер је наш музеј тада био тек у оснивању. Цртежи су јасни, што је веома битно, јер је познато да предмети, нарочито одјевни могу бити веома слични. Такође ми се чини да се неки орнаменти и украси боље и јасније примјећују на тим цртежима него уживо. Мождаје то зато што, кад гледамо једну комплетну ношњу или неки предмет, не обратимо пажњу и на те ситне дјелиће. Већина предмета имају старе називе, многима непознатог значења, а и описи предмета су урађени архаичним језиком. Такође, неки од предмета, највише накит, нису више у нашем власништву, отуђени су већ на почетку рада Музеја и на жалост никад нису пронађени, сачувани су њихови цртежи и описи који су остали у инвентарној књизи… Марија Радаковић, виши кустос