ИЛИНДАНСКИ ПОКОЉ У ПРИЈЕДОРУ И ОКОЛИНИ 31. ЈУЛА, 1. И 2. АВГУСТА 1941.[1]
„Покушао сам да отргнем од заборава, те најстрашније освете, дио наше историје. Других намјера нисам имао.“
Драгоје Лукић (1927-2005)
Oвај масовни покољ, извршен у Приједору 1941. године, познат као Илиндански, био је дио планског иорганизованог геноцида над српским народом који се одигравао по цијелој Крајини. Једине жртве Илинданског покоља у граду Приједору били су Срби. Јевреји су остали поштеђени јер су били таоци генерала Румлера, тада команданта Врбаске дивизије.
Окружни орган Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и његових помагача – Козара, у свом извјештају наводи: „У том грозном убијању учествују и домаће усташе, домаћи жандари (оружници, прим. В.А.), летећа усташка оружничка чета стигла са Кватерниковом гардом, те шест усташа из Херцеговине“ Тих дана пушке су носили “осим домаћих жандара (оружника, прим В.А.), полиције, ватрогасаца и финансије и грађанство које је већ имало или (су) на 30. јули 1941. примили пред полицијом пушке.” Иначе, проглашењем НДХ, жандармеријске станице се преузимају и постају оружничке, а сви Срби се отпуштају из службе. Оружници су били припадници полицијских снага НДХ организовани на војнички начин. Тада у граду власт у својим рукама држе логорник Јосип Кардум, котарски предстојник Марко Јунгић и градоначелник Миралембег Капетановић. Први геноцид врше комшије католичке и муслиманске вјере на локалној основи, поред логора који се формирају као мјеста индустријског система смрти.
Према записнику са саслушања Ђуре Шарца наведено је сљедеће: „ 31. јули о. г. рано изјутра усташе предвођене Берберовићем Мујом и Томљеновићем Бартолом, финансом, обилазили су српске куће, изводећи из њих све одрасле Србе и спроводили их у затвор или их одмах на улици убијали.Тако су дошли у моју кућу око 6 часова изјутра и отјерали ме у затвор. Када су ме из куће извели на улицу један од усташа довикнуо је другој тројици: „Ево још једног Србина, убијте га”. Том приликом нису ме убили јер су усташе биле заузете убијањем два друга Србина сељака, који су у то вријеме наишли са млијеком. (…) Око пола четири часа неки полицајци моји познаници склонили су ме на таван да и мене не би убили, одакле сам лепо посматрао шта се све дешава пред затвором и на пијаци на месту званом Житница. Лепо сам видио како су усташе изводиле из затвора Србе и стрељали их. Када су скупили велики број лешева, усташе су их товарили на кола и возили негде ван Приједора, кажу на стрвинарницу. (…) Том приликом на тргу у Приједору наишли смо на један пун камион Срба сељака. Видио сам како су их усташе свезане поскидали с кола и све поубијали. Том приликом убијено је око 22 Србина. Даље смо на „градилишту“ и у Тиршовој улици (данас је то улица Српских великана, прим. В.А.) наишли на велики број лешева. Видио сам како су циганке са улица чистиле крв, а усташе и цигани товарили лешеве на кола и возиле некуда. Целу ноћ сам провео скривен у својој кући на тавану одакле сам такође посматрао овакве и сличне призоре.“
Из различитих записника сазнајемо да је овим убиствима руководио усташа Диздар. Усташе су блокирале цијелу варош и били распоређени по свим улицама. Тада су почели купити све Србе и водити у затвор. Када је затвор био пун, онда је „почело опште убијање: у затвору, по улицама, по кућама, на мосту преко Сане, у парку пред гимназијом, на пијаци тзв. „Житарица“, у пољу зв. Урије, и на мјесту Тукови.“ Похапшени Срби жељезничари, њих 60-70 стрељани су у близини Српске православне цркве, у башти иза куће породице Јовичић на обали Сане. Према извјештају генерала Румлера, у тих неколико дана убијено је на приједорском срезу око 1.500 лица.
На Уријама, у Јеврејском гробљу налази се масовна гробница убијених Срба у данима Илинданског покоља. Записано је да су „на овом мјесту сахрањене 833 жртве усташког геноцида” страдале у периоду 31. јула 1. и 2. августа 1941. године. Споменик је подигнут тек 1985. године, четрдесет година након завршетка Другог свјетског рата.
Жељезничари и остали поубијани Срби из Приједора у Илинданском покољу сахрањени су у православном гробљу у двије рупе настале од бомби приликом бомбардовања града. Изградњом споменика 1963. године пренесени су посмртни остаци и сједињени у једну масовну гробницу на Градском православном гробљу. Ту се уочи Илиндана, 1. августа у 19 часова одржава помен за страдале жељезничаре и грађане Приједора у Илинданском покољу.
Тежак злочин над недужним српским и украјинским цивилним становништвом извршен је тих дана у близини Козарца. Одведено становништво, из 13 села (Бабићи, Балте, Бистрица, Дера, Доњи Гаревци, Доњи Орловци, Горњи Гаревци, Јаруге, Камичани, Козарац, Ламовита, Петров Гај, Трнопоље) усташе са тог терена поклале су и сјекирама побиле, без испаљеног метка. На овом простору главну ријеч тада води усташки таборник Хусеин Мујагић. Споменик побијеним Србима на мјесту заједничке гробнице подигнут је 1969. у мјесту Заједнице, у засеоку Хрнићи (Трнопоље), гдје је и извршен покољ. На исти начин, тих дана у селу Бабићи код Козарца, усташе су убиле 36 жељезничара из околине Дрвара и 16 становника овог села.
У Љубији, убијање Срба за Илиндан 1941. извршено је на Беретиној бари (Доња Љубија) и у близини старе болнице (Здравствене станице), док је један дио довезен у Приједор и ту убијен. Покољем је руководио усташки таборник Леополд Хикл. Споменици уз заједничке гробнице убијеним Србима из Љубије и околине подигнути су 1951. на православном гробљу у Даљевића гају (засеоку Видрењак) и Љескарама, те на локацији у Миској Глави 1956. године.
мср Ведрана Адамовић, музејски савјетник
[1] Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, НДХ и њени злочини у Приједору и околини 1941/42, (Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју), Приједор 2020.
