Послије Бечког рата (1683-1699) мировним уговором у Сремским Карловцима 1699. године, Турска је изгубила посједе у Славонији, Лици, Крбави и Боки, до тада у саставу Босанског пашалука. Пашалук се састојао од: Босанског, Херцеговачког, Клишког и Зворничког санџака. Са територија које је Турска изгубила у овом рату, а које су припале Аустрији, велики дио муслиманског становништва почео је да се пресељава на територију Босне. Вјероватно, у то вријеме, или нешто касније, основан је и Приједор. Град се први пут помиње у вријеме Бечког рата. Аустријске чете под командом грофа Адама Баћанија ратовале су по Босанској крајини 1693. и 1696. године са босанским намјесником Џафер-пашом и његовом војском. У аустријском извјештају говори се о мјестима које су њихове чете попалиле, између осталих, спомиње се и паланка Приједор. Врло је вјероватно да су га засновале муслиманске породице које су избјегле из Лике. Дошли су у релативно слабо насељено подручје у чијој су се непосредној близини налазила и мања хришћанска насеља. Први досељеници су затицали и малобројне старосједиоце, немуслимане, на острву, на десној обали ријеке Сане – пландишту за њихове свиње и другу стоку. Положај Свињарице, како су околни хришћани називали ову, вјештачки створену ријечну аду, привукао је пажњу избјеглица, па су га почели да насељавају.
Најстарији дио Приједора је и настао на острву Свињарици, вјероватно ради лакше одбране од непријатеља. Са једне стране био је заштићен ријеком Саном, а са друге каналом, Береком, који је прокопан око острва и испуњен водом. Ту је подигнуто утврђење саграђено од дрвеног материјала – паланка, опасана дрвеним бедемима између којих је насут дебео слој земље. Оне су подизане на брзину и имале су привремени карактер, а неке су претваране у градове, као што је то случај са приједорском тврђавом. Калата – камена тврдо зидана тврђава, грађена је, вјероватно за вријеме султана Махмуда I (1730-1754). Потврда овог времена могла се некад видјети и на каменој плочи изнад џамијског улаза у Старом граду, на којој је писало да је грађена за вријеме овог султана, 1747. године. Тврђава је била опасана дебелим зидом са три куле, високе по двадесет метара. Прва кула, звана „Шупља” имала је свод, испод којег су могла проћи кола. Друге двије су биле „Грозданића” и „Градска”. На кулама су били смјештени и топови за одбрану. Године 1835. град је имао петнаест топова, а један од њих чува се и данас у Музеју Козаре у Приједору. Тврђава је, уз цивилно становништво имала и све родове војске, као и свога диздара. Постојала је до доласка Аустријанаца. Срушили су је 1890. године, а тим каменом поплочане су улице у новом дијелу града.
Постепено је насеље ван зидина Старог, односно „Турског града”, превазишло својом величином насеље у тврђави. То је био новији дио града или „Српска варош”, у којем је 1835. године изграђена прва Српско-православна основна школа, а 1849. године и црква брвнара посвећена Св. Тројици. Дуж главне улице изграђено је и ново градско насеље – „Чаршија” и у њој 1839. године „чаршијска” џамија. Средином XVIII вијека град је постао самосталан кадилук и обухватао је подручје: Козарца, Омарске, Приједора и Љубије, а од 1757. године и сједиште капетаније. Раније, Приједор је са другим мјестима био углавном везан ријечним саобраћајем. На ријеци је било по седамдесет лађа, којима се возило гвожђе и гвоздене полуге Саном, Уном и Савом до Београда, гдје се роба продавала. Тамо су, за добијени новац, куповали соли, шећера, кафе и др. и довозили кући. Лађе су вукли шест до осам људи, а у Београд су стизали за петнаест дана. Кроз Приједор је 1873. године саграђена жељезничка пруга и град се од тада ширио према жељезничкој станици, а ријечни саобраћај је временом замијењен жељезничким.
